Имали смо занимљив излет, 28. марта у Будим и посетили смо пећину Павлове долине (Pálvölgyi barlang). Организатор ове посете био је професор географије, Лазар Которчевић, који је управо ових дана са деветим разредима обрађивао област Морфолошки рад подземних вода. Излет је био теренска настава, изванредан час у природи. Тридесет ученика су водили домски васпитачи, Славица Зељковић и Митар Кркељић. Време нам је било наклоњено. Прави пролећни дан, чија свежина је помогла да уживамо у природи и у учењу.
„Пећина Павлове долине“ је најдужа у Мађарској. Дугачка је 30 километара и под заштитом је државе. Налази се на површини од око 4, 7 хектара. Под управом је Националног парка, „Дунав-Ипој“. За посетиоце је доступно 500 метара, оспособљеног простора за посету туристима.
У пећини је стална температура 10 степени. Имали смо водича који је заустављао групу поред занимљивих украса и композиција и тумачио их. Професор Лазар је преводио и повезивао оно што смо видели са градивом које смо претходно обрадили.
Откривена је 1904. године када је отпочело истраживање. По усменом предању пастир је тражећи изгубљену овцу која је пропала кроз отвор у земљи, пронашао пећину. Већу популарност, допринео је истраживачки Међународни конгрес, одржан 1927. године који је био први на свету посвећен овој тематици. Том приликом је пећина осветљена и уређена, а затим отворена за туристе. Данас је око 40 000 посетилаца годишње посети.
Претежно је грађена од кречњака који је сачињен од некадашњих живих организама Панонског мора које се овде таласало пре више десетина милиона година. Нама, ђацима су нарочито била занимљива водичева тумачења легенди везаних за пећину и украсе у њој. Многи украси у пећинским дворанама, заиста подсећају на бајке. Једна од њих је „Снежана и седам патуљака“ која је најрепрезантивнија. Пролазећи кроз ходнике, видели смо склуптуру „девојке у дугачкој хаљини“ која је настајала милионима година. Видели смо чудесно „крдо слонова“, „корњачу“ која се нашла на таваници, „Нијагарин водопад“, „крезубог крокодила“, „медузе“, „шкорпију“, шкољкице и морске јежеве. Све су то фосили од пре 200 милиона година који су били заробљени у слојевима кречњака. Пећинске дворане, сталактите и сталагните створиле су термалне воде са тектонским кретањем и издизањем Будимских планина. Нема вештијег мајстора од природе.
Оно што заиста пећину чини посебном је то што је она је пуна живота. Могли смо да видимо прошлост, садашњост и будућност у једном тренутку. Предивни фосили су својом једноставношћу украшавали камене зидине, а сама места на којима су они остали скамењени су била некако необична, неочекивано је било да се ту нађу. То је једна загонетка о којој смо сви размишљали, зашто су ту и како су ту доспели? Недуго затим, схватили смо, а одговор је био логичан, због Панонског мора. Посматрала сам просторије пећине са неверицом да је пре, баш на том месту била огромна количина воде, међутим и поред самих фосила и шкољкица, невероватне лоптасте шупљине у стенама, које су се формирале због реакције метана са водом су служиле као још један доказ и још један разлог више за дивљење.
Оно што је било посебно фасцинантно су сталагмити и сталактити који управо говоре о старости пећине. Просто је невероватна чињеница да један камени стуб стоји на једном месту неколико стотина милијарди година, а исто тако смо могли да видимо и новонастале сталактите и сталагмите чији „живот“ тек почиње. Схватила сам да закони природе важе за све и да кључ свега лежи у једноставности.
Сазнали смо да и поред физичких знаменитости, пећину окружују и волшебне легенде. Једна од њих је говорила о вештици која кува ручак у просторији пећине и да, ако кажемо назив неког јела, када се вратимо кући, затећи ћемо то јело на столу. Наравно, није било тако лако обићи пећину, морали смо да се пењемо уз стрме степењице које су спајале њене делове, као и да се пазимо слепих мишева. За мене, ово је био не само један сјајан излет и доживљај, него и још један пут да сам упознала чари природе и лепоту Мађарске.
Сара Поповић, 9. ц