Излет у манастир Грабовац

На предлог професорке народописа Јулијане Которчевић, иначе директорке Српског ђачког дома у Будимпешти, прве пријатне априлске дане одлучили смо обогатити излетом у крајеве, у које се, током досадашњег живота у Мађарској, још нисмо имали прилике запутити. Наше мало путешествије започело је у ране јутарње часове 10. априла. Уз иницијаторку овог излета, моје одељење 11.ц, разред већ искусних путника, предвођен је и нашом разредном, професорком биологије Светланом Чемерикић-Кучером.

Пут ка циљаном одредишту водио нас је на југ, ка Толнанској жупанији, у чијим се крајевима недалеко од градића Сексарда уздижу звоници манастира Грабовца, некада важног и надасве познатог верског и културног седишта Срба у Панонији, а у данашњим временима једном од главних места окупљања заједнице Срба у Мађарској. Пут дуг приближно два и по сата, провела сам спокојно утонувши у лепоту крајолика који се пружао са обе стране главног пута. Неки ђаци су спавали, неки чаврљали, неки грицкали и сликали пределе обасјане свежим таласима сунца.

До села Грабовац стиже се добро асфалтираним путем који кривуда кроз благо заталасани предео. Као да је моћни Дунав својим рукавцима померио земљу стварајући зелене наборе који се протежу даље ка западу.

Манастирско здање смештено је на самом крају села, а звоник цркве види се надалеко. Дан још није прешао половину, када смо застали испред једноставне гвоздене капије која означава да се ушло на манастирско земљиште. Од главне капије путић се лагано спушта до мале удољице у којој су се сместили импозантна барокна црква, дугачак конак и мали скрајнути објекат који је некада био ћелија. Споља, све у добром стању, хармонично и спокојно, уредно поплочан плато, украшен цвећем, испред цркве поређане клупе за одмор а даље иза храма простире се широка, тек покошена ливада.

Дочекује нас искушеница Љубинка, упућујући нам срдачност, благе осмехе и стрпљење, а затим у њеној пратњи улазимо у цркву. Историја каже да су манастир основали далматински монаси из манастира Драговића, који су овамо због глади избегли у 16. веку и дали му име по грабовим шумама. Монаси манастира Драговић населили су се у месту где је било Срба и прву цркву су подигли на брду изнад данашњег храма. О том давном времену сведочи и старо гробље са неколико надгробних споменика исписаних старословенским писмом. Иако запуштени и зарасли у траву и шикару крстови ипак одолевају времену, достојно чувајући успомену на оно вечно и непролазно, памтећи времена и људе који су својом верном службом сачували зидине светога манастира.

Црква посвећена светом Михаилу, подигнута је у 18. веку. Унутрашње украшавање храма настављено је до 1768. године. У новије време је утврђено да су иконе грабовачког иконостаса дело новосадског сликара Василија Остојића. Овај величанствен иконостас уређен у зеленом мермеру и дуборезу украшеном златом, један је од најрепрезентативнијих дела српске уметности на овом простору. Садашње експертизе су показале да су иконе делимично пресликане и колористички освежене приликом обнове 1886. године. Верујем када бих и имала довољно вештине и знања подобно описати сваки детаљ зидног живописа, иконе апостола уоквирене богато разуђеним дуборезним украсима са уплетеним ружама, царске двери украшене симетрично постављеним мотивима класја, палме и винове лозе са гроздовима, и када би се све то могло баш тако детаљно и замислити, верујем да ипак не бих успела пренети и објаснити ту утонулу, мирну а свечану и сјајну атмосферу која, као светлост, испуњава сваки кутак унутрашњости цркве. Овакви снажни доживљаји оживљене лепоте имају моћ да уздрмају цело биће, и тек тада човек осећа да зна, разуме и поштује оно што нам је проливеном крвљу наших предака, остало у наслеђе. Корачајући земљом која и даље памти одлучне кораке великог духовног вође српскога народа, патријарха Арсенија Чарнојевића који је овде у годинама након Велике сеобе и боравио, додирујући хладне мермерне зидове, осећајући мир и страхопоштовање пред моштима свете Варваре, свуда је присутан призвук неких минулих времена, у којима су манастир посећивале „хаџије”, поклоници светога гроба, долазећи са свих делова Истока.

Након посете цркви, позвани смо у скромну манастирску трпезу где смо направили кратки предах. Уз колаче и сок разговарали смо са нашом домаћицом. Причала нам је о манастирском животу и дневном ритму, о припреми панађура за св. Петра и св. Павла, средином лета, када се овде окупи стотинак верника и њихових пријатеља.

Манастирско правило могло би се назвати срцем манастирског живота, али су правила сама по себи спољашња творевина. Оно поседује сопствену историју, настајање и развој. Смишљено је од човека али је божански инспирисано.

Након сат-сат и по времена, опростивши се од наше љубазне домаћице, кренули смо истим путем, назад ка Пешти. Када посетиоци и туристи оду, враћајући се својој свакодневници, простор око манастира као да утихне и врати се у своју безвременост, и само се још цвркут птица у боровима манастирског имања, може чути.

Посета манастиру Грабовац је пре свега допринела потпунијем и продубљеном разумевању народописа, ван зидова учионица и оквира обимних текстова, подсетила нас је на мисију сваког савесног родољуба, који је отишавши у туђе земље, пред себе ставио задатак да историју свога народа непрестано призива и слави, а уједно и ствара.

Вредно је поменути и захвалити се Српској народносној самоуправи у Ержебетварошу на челу са др Александром Ластић на пруженој материјалној помоћи, као и свима онима који су нам омогућили реализацију овог излета.

Марија Симић, 11.ц